Problematika školstva od 2013. godine

Kako je svim nam poznato država je od 2013-e godine preuzela škole. To znači da (po zakonu imaju ali) praktički mjesne većinske i narodnosne samouprave, narodnosne zajednice nimaju nikakav utjecaj na odgojni i obrazovni rad škole, kad nastavnu liniju i sredstva daje njima njihov održavatelj tj centar Klebersberg Kuno, i njegovi regionalni centri u Područnoj upravnoj jedinici odgoja i obrazovanja (PUJOO). Sve narodnosne, dvojezične itd. škole moraju udovoljiti iste kriterije kao i većinske ustanove i kako do sada izgleda nimaju nikakvih povlastica. I nikakvih dodatnih sredstava. Jasno nam mora biti da smo ovako odsuđeni na smrt.

Po sadašnjem stanju hrvatska nastava ovisi od volje tog ogromnog održavatelja ili ravnatelja za školstvo u PUJOO-u. Ravnatelje škole su degradirali možemo reći na rang administratora, ljude koji slijepo izvršavaju naredbe njihovih nadređenih i npr. naruče krede ako sfalu (ako ih nema više). Nastavnici, ravnatelji nimaju pravo dati intervjue, čak nimaju pravo niti se potužiti ako tako osjećaju da nešto ide na štetu bilo čega. Odnosno mogu to učiniti jedino Roži Hofman, državnoj tajnici obrazovanja.

Paleta tih instrumenata je jako široka pomoću kojih i na koji način se može spriječiti, onemogućiti ili jednostavno lijepo polagano dopustit da narodnosna nastava sama iskrvari.

I naravno na kraju cinično izjaviti i reći: pa sama si je narodnost ovako izabrala taj put. (Cijeli sustav i razmišljanje vladajuće koalicije se temelji na tom – vidi problematiku parlamentarnog zastupnika za narodnosti – ako želi narodnosna zajednica imati nešto, onda mi nuđamo priliku, ali hvala Bogu nisu oni tako složni i nima ih toliko.)

Tko će se suprotstaviti, uopće primjetiti, ako su nastavnički planovi protiv naših interesa, ako se uspostavi, da su namjere protiv naših interesa, ako premjeste jedne za naša naselja važne nastavnike na druga mjesta, čisto zbog jednostavnih organizacijskih uzroka? Ravnatelji? Oni neka se boju za svoje radno mjesto. Nastavnici? Oni se još jače boju (plaše) za posao. Onda ki? Državna Samouprava? Prvič, kako izgleda nije shvatila mogućnosti u ovom preustrojavanju, kako bi onda mogla primjetit opasnosti? I sam predsjednik je izjavio u Hrvatskoj kronici da: “pričekati ćemo i onda poslije toga ćemo odlučiti što nam je potribno raditi“. (MTV videotar Hrvatska kronika 1. maj/Svibanj 2013.) A da budemo iskreni HDS niti nije u tom stanju da reagira na svaku problematiku oko škola u cjeloj Mađarskoj. Nimaju odgovorne ljude profesionalce, koji bi reagirali na probleme. Samo, jedno nisu shvatili, da kod škola ako upeljaju u prvom razredu neki drugi sistem, za nas nepovoljan, to će tako proći do osmog, i ako ne reagiramo u vrijeme onda smo propali. Dakle kako kažu čekat ćemo, i vidit ćemo kako će ispasti. Da je naša matična domovina Hrvatska na početku 9o-ih čekala, da netko drugi odluči o njenoj sudbini, onda dan danas nimamo svoju slobodnu nezavisnu matičnu domovinu. Da ne pričam o Bljesku ili o Oluji. Ali mi ćemo čekati i ako tako odluči većinski narod, onda se neće škole zatvarati. Javljam, neće tako odlučiti već se zatvaraju škole po redu, i svi mi Hrvati u Mađarskoj smo u nedoumici i u panici, kad nam nitko ništa ne kaže . Ljudi ne morate se bojati, mi stojima za vami..

Tako se čuje, da u ministarstvu smatraju, da one škole koje su važne za narorodnosti ionako ćedu preuzeti državne samouprave a one druge nisu tako važne.

U biti, u krajnjem slučaju, ako sam ravnatelj datog instituta ne želi da bude njegova škola dvojezična, kad je to plus posao za njega/nju a održavatelj finansira samo osnovne troškove održavanja,ne želi se stalno sukobljavati rati sa održavateljem,itd. neće napraviti ništa.

Održavatelj ima pravo odpustiti ravnatelja, ili nastavnika i u slučaju nestanka povjerenja ne treba se opravdavati raskid ugovora uzrocima.

Ravnatelj/ica nema pravo otpustiti nastavnika ako ne radi u interesu institucije, nego jedino predložiti održavatelju, koji će to razmotriti i odlučiti jeli to odgovara istini a u krajnjem slučaju sam ravnatelj mora napustiti školu.

Od prvog siječnja/januara početo još ništa nije platio održavatelj za koljnofsku školu što se tiče hrvatskog aktiviteta, kako kaže ravnateljica regionalnog centra, neka plati mjesna hrvatska samouprava, koja je do sada platila 1 milijun forinti na različne programe samo koji su u vezi školom. Od čega ćemo druge aktivnosti finansirati?

Pitam ja:
ČIJA JE DUŽNOST DA ZASTUPA NAŠE INTERESE PREMA VLASTI?
ČIJA JE DUŽNOST DA REAGIRA?
TKO IMA PRAVO DA REAGIRA?
TKO MOŽE UOPĆE DJELOTVORNO REAGIRATI?

Mi u Koljnofu bili smo spremni da mjesna Hrvatska samouprava preuzme našu školu. Jer na žalost HDS-u nismo važni niti se ne skrbi za nas. Donesli smo odluke, počeli smo pregovore, ali na koncu vlast nije donesla one zakone i odredbe koje bi omogućile da jedna mjesna hrvatska samouprava preuzme institucije. Rivali su odluku i rivali. Za sada je odluka odgođena do 31.12.2013. I naša krovna organizacija ne stoji iza nas.
U današnjem Kisalföldu (30.05.2013.) čitamo u Bizonji (dvojezična škola) zatvaraju zgornje razrede. Prema županijskom Odgojnom i obrazovnom planu u Koljnofu (150 učenika u osam razreda) od 2o14-e ostavit ćedu samo 6 razreda. Po zakonu (koji nije jasan i jednoznačan) samo sa 14 učenika može krenuti razred iako je po zakonu u narodnosnom odgoju ta brojka 8 učenika, to nije obaveza, jer su samo dužni omogućiti narodnosnu nastavu i ako je potribno učenike će zbog tih 6 narodnosnih satova odvesti u drugu školu.

Kako je moglo doći do toga da je narodnosni zakon nejednoznačan?
Gdje su naši odgovorni političari?

Geza Völgyi ml 30.05.2013.

Zanimljivo je pročitati da tko je bio taj čuveni Klébersberg Kuno za Mađare inače velika ličnost i utemeljitej pučkog školstva ali…………..

Index.hu: http://pendulum.blog.hu/2013/01/17/nevezzunk_el_zsakutcat_horthyrol

„Kultúrfölény és oktatáspolitika
A Horthy-korszak kétségkívül egyik legszimpatikusabb figurája Klebersberg Kunó, akiről a jelenlegi kurzus intézményfenntartó központot nevezett el. A jelenlegi oktatási tárcának valóban lenne mit tanulnia a Gróftól: a több ezer új iskola és tanítói lakás felépítése, az egyetemek fejlesztése, a külföldi magyar kollégiumok hálózatának kiépítése, a tehetséggondozás terén – vagy ha csupán azt a tényt nézzük, hogy az oktatásra fordított költségvetési támogatás arányát tíz százalékra emelte, az iskolát látogatók számát pedig egyenes arányban növelte az analfabéták számának csökkentésével. Klebersberg a napi költségvetési hiányra vagy éppen az értelmiségiek túltermelésére panaszkodó korlátolt és szűklátókörű gazdasági és politikai elittel csatázva elérte, hogy hatalmas strukturális reformokra és beruházásokra kerüljön sor az oktatás területén. Jelenleg pedig éppen ennek ellenkezőjét látjuk: forráskivonást és a költségvetési hiány betömésének igényével végrehajtott kapkodó, átgondolatlan változtatásokat. Klebersberg tehát ebből a szempontból lehetne példakép – de csak ebből a szempontból. Másfelől az általa képviselt kultúrpolitika ma már zsákutcának számít, különösen annak ideológiai megalapozása, amit a Gróf neonacionalizmusnak nevezett. Egy többszörösen zárt társadalmi modellben gondolkodott: befelé a “történelmi” keresztény középosztály hegemóniáját próbálta konzerválni, kifelé pedig a kultúrfölényen keresztül a magyar nemzet hegemóniáját próbálta biztosítani Kelet-Európában. Ennek megfelelően a klebersbergi kultúrpolitika nem célozta a társadalom peremére szakadtak integrációját, a társadalmi mobilizáció és szolidaritás kiterjesztését, éppen ellenkezőleg: tudatosan kívánta fenntartani a társadalom egy szűk rétegének kivételezett helyzetét. A zsidó származású polgárság felsőoktatásból való kiszorítását szolgáló numerus clausus törvény éppúgy a társadalmi mobilitás fékezését szolgálta, mint ahogy a polgári iskolák tudatosan kialakított zsákutcát jelentettek az alsóbb osztályok fiai és lányai számára – a felsőoktatásban végig gyalázatosan alacsony volt a paraszt vagy munkásszármazású hallgatók aránya. A rendszer egyik lényegi eleme, ahogy maga Klebersberg fogalmazott, az volt, hogy “az alsóbb és idegen néposztályok ne tömegesíthessék el” az egyetemeket. Klebersberg ettől függetlenül megérdemelné, hogy szobrot kapjon – a kormány oktatáspolitikáját megalapozó ikonként való felhasználása azonban erősen aggályos.”